Fenomenološka egologija predstavlja plodnu oblast za ispitivanje pojma Ja (ega) i njegovog odnosa sa svešću. Moguće je razlikovati čak četiri etape u razvoju Huserlovih egoloških stanovišta. Logička istraživanja [1900/1] predstavljaju istaknuto neegološku, hjumovsku, poziciju koja se ogleda u negiranju čistog Ja u fenomenološkoj struji svesti, te koja se formuliše spram neokantovaca. Jedinstvo svesti zasniva se na fenomenološkom Ja shvaćenom kao „jezgru” empirijskog Ja za koje se potonje i pojavljuje kao fenomenalno Ja. Nedostaci takvog stanovišta, neke od kojih će i Huserl sam isticati, motivisaće prelaz na egološko stanovište u Idejama [1913], koje će obeležiti i celokupni dalji razvoj njegove fenomenologije. Eksplikacija tih nedostataka ima širi značaj za diskusiju između egoloških i neegoloških teorija svesti.